Nedavno je usvojen Zakon o trgovačkim praksama za određene vrste proizvoda – prehrambene proizvode i proizvode od naročitog značaja za snabdevanje tržišta (proizvodi lične higijene, kućna hemija i sl.), a konačna lista proizvoda treba da bude određena odlukom Vlade. Prema obrazloženju, glavni razlog za donošenje ovog zakona jeste zaštita malih proizvođača u njihovom odnosu sa trovinskim lancima,distributerima i prerađivačima.
Onaj zakon predstavlja novi propis u našoj regulativi, a šta se zapravo menja u odnosu između dobavljača i kupaca (trgovaca, distributera i prerađivača) i zašto bi ovaj zakon, u slučaju da bude dosledno primenjen, mogao značajno promeniti odnose na tržištu, pre svega, prehrambenih proizvoda?
- Kraj neformalnih dogovora
Jedna od ključnih promena je uvođenje formalnosti, odnosno prema zakonu, ugovori se moraju zaključivati u pisanoj formi najkasnije do 31. marta tekuće godine. Drugim rečima neophodno je da svi neformalni dogovori koji do sada postoje između proizvođača sa jedne strane i trgovaca i distributera sa druge strane budu zaključeni u pisanoj formi do 31. marta 2027. godine.
Zakon izričito zabranjuje neodređene ili uslovne formulacije koje ostavljaju diskreciono pravo jednoj strani (obično jačem kupcu) da naknadno utvrđuje finansijske obaveze. U cilju što veće preciznosti i transparentnosti, ugovori moraju sadržati poseban pregled finansijskih elemenata (cenu, pogodnosti, naknade, penale, troškove i sl.).
- Ko je „veliki“, a ko „mali“? (Značajna pregovaračka moć)
Zakon uvodi koncept značajne pregovaračke moći koji se bazira na odnosu godišnjih prihoda. Na primer, ako je prihod snabdevača ili proizvođača do 2 miliona evra, a kupac, odnosno trgovinski lanac ili distributer ostvaruje prihod veći od tog iznosa, onda se kupac smatra stranom sa značajnom pregovaračkom moći. Ova podela je ključna jer se zakon primenjuje upravo radi zaštite slabije strane u takvim asimetričnim odnosima.
- „Crna“ i „Siva“ lista: Šta je apsolutno zabranjeno?
Zakon jasno razgraničava nepoštene prakse na dve kategorije:
- Crna lista (apsolutno zabranjeno) – Ovo su prakse koje su zabranjene bez obzira na dogovor. Tu, između ostalog, spadaju:
-
- Ugovaranje plaćanja kvarljive robe u roku dužem od 30 dana.
- Otkazivanje porudžbine kvarljive robe u roku kraćem od 30 dana pre isporuke.
- Jednostrano menjanje uslova ugovora (cena, količina, kvalitet).
- Naplata troškova koji nemaju veze sa prodajom robe (npr. traženje novca za preuređenje prodavnica trgovaca).
- Siva lista (uslovno zabranjeno): Ove prakse su dozvoljene samo ako su unapred jasno ugovorene i zasnovane na stvarnim troškovima. Neke od takvih praksi su – naknade za „ulistavanje“ novih proizvoda, marketing, promocije ili izlaganje robe na posebnim mestima u prodavnici i sl.
- Zaštita od odmazde
Jedna od najznačajnijih novina koje donosi zakon je zabrana komercijalne odmazde. Često su dobavljači ili proizvođači u strahu od „izbacivanja sa police“ ako se požale na loš tretman. Novi zakon izričito zabranjuje pretnje smanjenjem narudžbina ili uklanjanjem proizvoda iz ponude zato što je dobavljač koristio svoja zakonska prava.
- Ko kontroliše sprovođenje?
Nadzor nad ovim zakonom poveren je Komisiji za zaštitu konkurencije. Komisija ima značajna ovlašćenja, uključujući vođenje postupaka, izricanje mera usklađivanja, izricanje novčanih sankcija i privremene mere obustave štetnih praksi. Zanimljivo je da zakon uvodi i sistem „uzbunjivača“ (saradnika u postupku) koji dostave ključne dokaze o kršenju zakona i koji imaju pravo na novčanu nagradu.
Zaključak: Da li je ovo kraj problemima?
Zakon je pisan po uzoru na evropske direktive (u nekim aspektima ide čak i dalje od evropske prakse) i ima za cilj da ublaži neravnotežu i smanji neizvesnost i troškove koji su do sada uglavnom padali na teret malih proizvođača.
Ostaje da se vidi da li će se zakon primenjivati i doneti benefite za proizvođače u njihovom poslovnom odnosu sa trgovinskim lancima i distributerima, odnosno da li će regulativa biti dovoljna da prevaziđe strukturne faktore (koncentracija na tržištu i tržišna moć), i da li će možda strožija regulativa uticati na manju potražnju za domaćim proizvodima malih proizvođača. Takođe, praksa će pokazati da li će se pronaći pravni ili faktički mehanizmi da se odredbe zakona zaobiđu, da li će dobavljači u slučaju neregularnosti iste prijavljivati kao i da li će Komisija biti efikasna u rešavanju nepoštenih trgovačkih praksi.
U svakom slučaju, zakon je svim subjektima na koje se odnosi zadao „domaći zadatak“: da u naredna četiri meseca, koliko traje rok za usklađivanje, preispitaju i prilagode svoje trgovačke prakse, modele ugovora, cenovnike, opšte uslove i drugu prateću dokumentaciju.
Ovaj tekst je napisan isključivo u informativne svrhe i ne predstavlja pravni savet. Stojimo Vam na raspolaganju za sve dodatne informacije
