S vremena na vreme možemo da naiđemo na vest da je neka kompanija u određenoj zemlji odlučila da zaposlene nepušače nagradi dodatnim danima godišnjeg odmora. Ovakve vesti prenose se kao zanimljivost, uobičajeno uz komentar da se radi o specifičnoj nagradi za veću efikasnost zaposlenih koji nisu pušači usled ređeg korišćenja pauza. Zakonitost takvih mera se obično ne razmatra, što možda sugeriše da se u datim zemljama to podrazumeva.
Koliko je nama poznato, u Srbiji ova praksa nije uzela maha, osim inicijative jedne političke partije da se ovaj koncept uvede u zakonodavstvo, koja nije dala konkretan rezultat.
Ne ulazeći u pitanje opravdanosti i celishodnosti takvih mera, ovo nas je navelo da se zapitamo da li bi pravljenje razlike između zaposlenih pušača i nepušača u kontekstu prava na godišnji odmor (to jest dužine trajanja godišnjeg odmora) bilo u skladu sa radnim zakonodavstvom Srbije ili bi se radilo o diskriminaciji?
Propisi o radnim odnosima ne regulišu izričito ovo pitanje, tako da Zakon o radu samo načelno propisuje da poslodavac može predvideti kriterijume za uvećanje godišnjeg odmora, kao što su doprinos na radu, uslovi rada, radno iskustvo, stručna sprema i drugi kriterijumi. Dakle, poslodavac može predvideti dodatne kriterijume, ali se podrazumeva da oni moraju biti u skladu sa važećim propisima (pored ostalog i sa propisima koji propisuju zabranu diskriminacije), pravnim principima, pa i opšte prihvaćenim vrednostima. Stoga, da bi se dao odgovor na postavljeno pitanje, neophodno je okrenuti se nešto apstraktnijem tumačenju pravnih principa i vrednosti.
Jedno od mogućih tumačenja bi bilo da pušenje predstavlja lični izbor a ne lično svojstvo ili uverenje, te da stoga ne može biti reči o diskriminaciji u kontekstu zakona. Međutim, postoji i suprotno tumačene zasnovano na argumentaciji da pušenje predstavlja bolest zavisnosti, u kom slučaju bi različit tretman zaposlenih po ovom osnovu predstavljao diskriminaciju (zakon inače izričito zabranjuje diskriminaciju po osnovu zdravstvenog stanja). Tretman pušenja kao bolesti zavisnosti ima nesumnjivo medicinsko utemljenje, ali bi se takođe moglo argumentovati da bi u konkretnom slučaju davanje prednosti ovoj činjenici bilo u koliziji sa proklamovanim strateškim ciljevima i opredeljenjima na nivou države i međunarodnih organizacija, a to je prevencija pušenja i zaštita od izloženosti duvanskom dimu.
Pušenje na javnim mestima je inače tema koja polarizuje društvo i podiže strasti, što naročito dolazi do izražaja kada je reč o pušenju u ugostiteljskim objektima, tako da nema dileme da bi uvođenje dodatnih dana godišnjeg odmora po ovom osnovu od strane pojedinačnih poslodavaca moglo izazvati kontroverze i primedbe pojednih zaposlenih.
Stoga, te posebno imajući u vidu nedostatak prakse i zvaničnih mišljenja, poslodavcima koji nameravaju da eksperimentišu na ovu temu bi svakako bilo preporučljivo da tome pristupe oprezno i uz maksimalno poštovanje formalnih procedura, pre svega u pogledu načina na koji će se ovaj kriterijum implementirati kroz opšte i pojedinačne akte poslodavca. U tom smislu, praktičan savet koji bi mogao da napravi razliku je da se kao kriterijum za uvećanje godišnjeg odmora ne predvidi svojstvo zaposlenih kao pušača odnosno nepušača već isključivo činjenica da li zaposleni tokom rada koriste pauze za pušenje. Na ovaj način stavlja se akcenat na određeno ponašanje tokom radnog vremena, i time umanjuje rizik od pozivanja na diskriminaciju.
Konačno, imajući u vidu da se radi o pravnoj praznini i da nema odgovarajuće prakse na koju bismo se mogli osloniti, smatramo da bi zakondavac trebalo da razmotri mogućnost da se ovo pitanje i zakonski reguliše u sklopu ostalih propisa i mera na planu prevencije pušenja i zaštite od duvanskog dima.
Ovaj tekst je napisan isključivo u informativne svrhe i ne predstavlja pravni savet. Stojimo Vam na raspolaganju za sve dodatne informacije.
