U decembru 2021. godine, Komisija za zaštitu konkurencije (“Komisija“), objavila je Smernice za izradu programa usklađenosti poslovanja sa propisima o zaštiti konkurencije (“Smernice“), kojima se ističe značaj edukacije o pravu zaštite konkurencije kao i usvajanja i primene odgovarajućih procedura na nivou kompanije. Smernice sadrže analizu potencijalnih prekršaja prava konkurencije sa savetima kako da se prepoznaju i adekvatno adresiraju potencijalni problemi i rizici.
Obzirom da smo u jednom od ranijih blogova pisali o novoj praksi Komisije u pogledu restriktivnih sporazuma, fokus ovog teksta je na razmeni informacija između učesnika na tržištu.
Ovo je posebno interesantna i osetljiva oblast, obzirom da komunikacija i razmena informacija između kompanija može delovati bezazleno i beznačajno, ali u nekim slučajevima može bitno doprineti usklađivanju i koordinaciji između konkurenata, i samim tim predstavljati nezakoniti restriktivni sporazum.
U skladu sa Smernicama, razmena posebno osetljivih informacija je generalno problematična, što obuhvata informacije o količinama i vrednosti prodaje, tržišnim udelima, cenama (posebno budućim), troškovima proizvodnje i količinama, popustima i rabatima, kao i informacije o nameravanim poslovnim strategijama. Naravno, razmena informacija koje se odnose na podelu tržišta, bojkot konkurenata/dobavljača/kupaca ili nameštanje tendera, striktno je zabranjena.
Pojam strateških informacija o poslovanju obuhvata skorije individualizovane komercijalne podatke (prodaja, količine, tržišni udeli itd.), što u načelu znači ne starijih od godinu dana. Razmena ove vrste informacija je takođe krajnje sumnjiva, obzirom da pruža uvid u aktuelnu kao i buduću poslovnu strategiju.
Sa druge strane, razmena podataka koji se ne odnose direktno ni indirektno na buduće poslovni strategije, i koji su zbirni i anonimni, nije problematična iz perspektive prava zaštite konkurencije. Isto se odnosi na istorijske podatke (starije od godinu dana) koji se prikupljaju za statističke ili potrebe udruženja učesnika na tržištu, kao i podatke koji su već javno dostupni.
Smernice takođe izlažu dozvoljene i nedozvoljene izvore informacija o konkurentima. Dozvoljeni izvori su mediji i drugi javno dostupni izvori, sajmovi i razgovori sa kupcima (ukoliko nisu usmereni na dobijanje poverljivih informacija o konkurentima), kao i analize tržišta od strane nezavisnih kuća. Sa druge strane, nije dozvoljeno pribavljanje poverljivih informacija o konkurentima od insajdera, bivših zaposlenih ili trećih lica.
Iako se ovo ne pominje u Smernicama, vredi napomenuti da pribavljanje ili zahtevanje komercijalnih informacija od kupaca ili dobavljača može biti krajnje problematično. Naime, ugovori o prodaji ili nabavci često sadrže odredbe o dostavljanju određenih informacija o prodaji ili nabavci, a koje mogu uključivati podatke o pojedinim kupcima, dobavljačima ili konkurentima. Pravni tretman ovakvih odredaba zavisi od vrste informacija, svrhe kao i da li se radi o zbirnim ili individualizovanim podacima (koje se odnose na pojedine učesnike na tržištu). U svakom slučaju, kompanije treba da pažljivo analiziraju slične odredbe ili prakse i da li se radi o podacima koji se mogu smatrati strateškim ili poverljivim.
Smernice pružaju i osnovne instrukcije za učesnike na tržištu kako da izbegnu povrede prava konkurencije u ovoj oblasti. Primera radi, kompanije i njihovi zaposleni ne bi trebalo da učestvuju u razgovorima koji se tiču poverljivih ili strateških informacija drugih učesnika na tržištu, i ne bi smeli da učestvuju na sastancima na kojima se o ovome raspravlja (uključujući sastanke u organizaciji profesionalnih udruženja). Učesnici treba da se jasno i odlučno distanciraju od takvih razgovora ili prepiski, jer pasivan odnos ne garantuje oslobođenje od odgovornosti. Ukoliko kompanija poseduje dominantan položaj na tržištu treba da obrati posebnu pažnju na svoje poslovne politike, kako bi izbegla potencijalne povrede konkurencije.
Konačno, učesnicima na tržištu se preporučuje da izvrše analizu ugovora i svoje interne dokumentacije, kao i njihovu reviziju ako postoje potencijalno restriktivne odredbe, kao i da se konsultuju sa pravnicima ili advokatima vezano za usklađenost poslovanja i moguće rizike.
Zaključak je da bi kompanije trebalo da obrate posebnu pažnju na pitanje razmene informacija, i definišu procedure i jasna ograničenja kojima se umanjuje rizik od prekršaja i posledičnih sankcija. Smernice predstavljaju dobru polaznu osnovu za ovo, ali one nisu mogle obuhvatiti sve moguće situacije sa dovoljnom preciznošću, tako da će kompanije morati da u praksi dodatno razrade ove bazične principe, samostalno ili uz pomoć eksperata sa strane.
Procedure na nivou kompanije treba da uzmu u obzir industriju odnosno oblast poslovanja, tržišne udele, kao i druge okolnosti koji su specifične za kompaniju u pitanju, i mogu predstavljati deo šireg Programa usklađenosti.
Kontakt:
Damjan Despotović, partner
d.despotovic@dnvg-law.com
Ovaj tekst je napisan isključivo u informativne svrhe i ne predstavlja pravni savet. Stojimo Vam na raspolaganju za sve dodatne informacije.