Koncentracija učesnika na tržištu (skraćeno: koncentracija) je jedna od osnovnih tema kojom se bavi moderno pravo zaštite konkurencije. U suštini, koncentracija predstavlja neposredno smanjenje broja učesnika na tržištu, što posredno može dovesti do smanjenja konkurencije i prednosti koje tržišna ekonomija i utakmica nose sa sobom. Iako za građane deluje apstraktno, značaj koji koncentracije mogu imati na tržište i živote običnih ljudi može biti veoma velik, te ne čudi i velika pažnja koju moderne države daju tom pojmu.
Pored ostalih oblika koncentracije učesnika na tržištu (statusne promene i sl.), u skladu sa članom 17 tačka 2) Zakona o zaštiti konkurencije („Zakon“), koncentracijom se smatra i sticanje kontrole (direktno ili indirektno) nad delovima preduzeća, odnosno, imovinom koja predstavlja samostalnu imovinsku celinu.
Koncentracija učesnika na tržištu podleže prijavi i odobrenju od strane Komisije za zaštitu konkurencije („Komisija“) kada su ispunjeni uslovi u pogledu prihoda učesnika u koncentraciji, na srpskom odnosno svetskom tržištu, propisani članom 61 Zakona o zaštiti konkurencije.
U slučaju da postoji obaveza prijave, Komisija će ceniti dozvoljenost koncentracije na osnovu propisanih kriterijuma, sve sa ciljem očuvanja konkurentnosti tržišta.
Predmet transakcija između učesnika na tržištu mogu biti različite vrste imovine (nepokretne i pokretne stvari, oprema, proizvodni pogoni, prodajni objekti, IP prava i slično), tako da se u praksi postavlja pitanje koje vrste akvizicija imovinskih prava predstavljaju koncentraciju u smislu zakona? Takođe, bitno pitanje je i na koji način se u ovim slučajevima računa prihod učesnika u koncentraciji (što je relevantno za utvrđivanje obaveze prijave koncentracije), odnosno da li će se posmatrati celokupan prihod prodavca odnosno ciljnog društva.
U skladu sa zvaničnim mišljenjem Komisije iz 2018. godine, kupovina neizgrađenog građevinskog zemljišta radi izgradnje pogona za obavljanje privredne delatnosti ne predstavlja koncentraciju, jer se “ne radi o imovinskoj celini kojoj se može pripisati tržišno učešće”. Iz ovoga se može implicitno izvesti zaključak da bi akvizicija nepokretnosti koja ima neposrednu ekonomsku funkciju (proizvodnja, prodaja i slično), predstavljala koncentraciju u smislu zakona, pod pretpostavkom da se takvom pogonu može pripisati tržišno učešće (dakle ako ima jasno diferenciran prihod odnosno output). Isto važi i za neke oblike pokretne imovine koji služe za obavljanje delatnosti i generišu prihod, kao što su na primer prevozna sredstva.
Po istoj logici akvizicija administrativnih poslovnih prostorija ne bi predstavljala koncentraciju, jer se ovoj vrsti nepokretnosti ne može pripisati tržišno učešće (osim eventualno ako je priroda poslovanja učesnika u koncentraciji takva da same poslovne prostorije neposredno generišu prihod).
Iako ovo nije izričito pomenuto u stavovima Komisije, zakup imovine odnosno imovinske celine takođe može predstavljati koncentraciju, posebno ako se radi o dugoročnom zakupu.
U svakom slučaju ako se koncentracija sastoji u sticanju imovinske celine ili dela preduzeća, stav Komisije je da učesnik u koncentraciji nije prodavac, osim ako zadržava zajedničku kontrolu, već je to “ciljno poslovanje” odnosno “deo učesnika na tržištu nad kojim se stiče kontrola” (stav Komisije iz 2020. godine).
U skladu sa istim stavom Komisije, ako se sprovođenjem koncentracije stiče kontrola nad delom učesnika na tržištu, zajednički ukupan godišnji prihod učesnika u koncentraciji računa se kao zbir prihoda sticaoca kontrole (uzimajući u obzir i prihode svih učesnika na tržištu sa kojima se sticalac kontrole smatra povezanim u smislu Zakona) i prihoda samo onog dela učesnika na tržištu nad kojim se kontrola stiče (odnosno ciljnog poslovanja koje je predmet preuzimanja). Dakle, neće se gledati celokupan prihod prodavca.
Ovaj tekst je napisan isključivo u informativne svrhe i ne predstavlja pravni savet. Stojimo Vam na raspolaganju za sve dodatne informacije.
Kontakt:
Damjan Despotović, partner
d.despotovic@dnvg-law.com
